“Ja sam Jovan i moja mama se bavi O***”: Užasna priča dečaka (11) iz Beograda RASPLAKALA SRBIJU

Radi se o susretu jednog Beograđanina sa dečakom za koga je u prvi mah pomislio da je prosjak

Na društvenim mrežama pojavio se nesvakidašnji status koji je pokrenuo buru emotivnih reakcija. Naime, radi se o susretu jednog Beograđanina sa dečakom za koga je najpre verovao da je prosjak. Međutim, nakon što su razmenili par rečenica, muškarac je shvatio je da je reč o mnogo složenijoj životnoj priči.

Muškarac je detalje susreta sa dečakom podelio na Fejsbuku, a njegovo svedočenje pogledajte u celosti

– Pokušaću da budem tačan u ovoj frapantnoj priči ali ne i kratak, jer ovo što mi se desilo u zadnjih sat vremena a želim da vam ispričam, to iziskuje. Naime, dok čekam 52 na Zelenom vencu, prilazi mi dečkić onako bojažljivo i nekako sramljivo te me zapita: “Izvinite čiko, jel bi mogli da mi ostavite malo tog vašeg čokoladnog mleka, znate jeo sam sada picu i žedan sam a nemam više para?!”

Gledam i ne verujem, beo, bez akcenta, lepo obučen i obuven, čist i lep crnokosi plavooki mršav dečkić. “Hoćeš da ti kupim celo čokoladno i još nešto da jedeš?”, on se nasmeja: “Pa ako imate para, može ali samo čokoladno, neću više da jedem, pica mi je bila taman a sad ću da idem da spavam, hvala vam”.

Prelazimo do pekare. „A kako se zoveš i koliko imaš godina”, pitam ga ja, a on onako sa stavom: „Jovan i imam 11g, mislim imaću za Božić“. Kupim čokoladno i vraćamo se ka stanici. „Dobro, to je sve ok, ali reci mi šta radiš ovde ovako kasno ili je rano?” Pogledam ga onako malo prekorno.

loading...

“Pa, čekam 52. isto ko i vi, ja živim kod Meka na Brdu, jel znate gde je to?”

Klimnem potvdno glavom. „A šta ćeš ovde, mali si ti za noćni provod?” on odpi malo mleka. “Pa znate kako, ne volim o tome da pričam, ali kada me već pitate evo da vam kažem. Znate, moja mama je ono“, i pokaza mi srednji prst, „Obično radi na ulici“, zastade i odpi još malo, dok su se meni oči izbečile.

„Zadnjih par dana je bolesna, pa radi kući i večeras ih ima trojicu, pa je bratu i meni dala 300 dinara da idemo do grada i da se ne vraćamo pre 5“. Ne verujem šta mi dete priča, “Aha, imaš brata, pa gde je on sada?”

Slegnuo je ramenima: „Ma za njega me baš briga, znate, on je stariji ima 14 godina i u nekom lošem je fazonu, pije pivo a ja ne volim jer je gorko a i puši, meni je to totalno bezveze, sto bi neko pušio i ugrožavao svoje zdravlje?!”

Slušam i palim cigaru. „Kada smo došli u grad, on je kupio onu flašu piva od litar i cigare, a meni dao 70 dinara za picu. Tu smo se rastali, on je otišao negde da nađe, kako on kaže ekipu, a ja sam šetao Knezom i išao sam u Skadarliju i sada evo idem kući… a jel ima 5?”

Pogledam telefon i namignem mu “Sad će za 5 min”, “Super, već mi postaje hladno”.

Ćutim i ne znam šta da kažem, pojavljuje se bus, ulazimo i sedamo zajedno. Tek što je krenuo bus, on posrka čokoladno i onako pogledom traži kantu. „Ovi novi busevi su skroz dobri, mislim greju i to, ali nemaju kante za đubre, a to je baš bezveze. Ma, nema veze baciću kada izađem”. Nisam siguran šta sam osećao u tom trenutku, ali znam da jezu koja mi je prolazila uz kičmu nikada neću zaboraviti.

Ćutimo i vozimo se, a negde kod Sajma ga priupitah „Jovane, izvini što te pitam, a jel imaš tatu?”

On me pogleda onako tupo „Imam, ali kao da ga nemam, on radi u Rusiji, barem tako mama kaže, a pravo da vam kažem ja mislim da je on ustvari u zatvoru već godinu dana ali o tome neću da pričam, znate on je loš čovek!”

Tu mi je već knedla stala u grlu, a u očima se pojaviše suze. Okrenuo sam glavu od njega i nevešto brisao oči. „A što plačete?”, tu sam se već zagrcnuo, „Pa nemam pojma, znaš, Jovane, mnogo si dobar dečko i pored svega što te snalazi u životu”.

Vadim telefon i pokazujem mu Lazarevu sliku „Jaooo, što je sladak. A ko je to, je li to vaš sin?”

„Da, to je Lazar i ima 3 i po godine”. „Pa i moj brat je Lazar”, iskezio se od uveta do uveta. „Jel imate još neku sliku?”

Ulazim u album i pokazujem mu „Kako je lud, vidite šta radi sa mačkom, kako se ne plaši, pa skoro je veća od njega?”

“Ma taj se ne plaši nikoga i ničega, on je mnogo dobar ali i nestašan, znaš”.

Već smo na Brdu kod crkve, vraćam telefon i vadim novčanik.

Uzmi ovu hiljadarku, da imaš za sebe, kupi nešto, znaćeš ti šta već, pametan si i dobar”. Pomazim ga po kapuljači (koju nije ni skidao sa glave) i guram mu soma u džep.

„Ne čiko, ja to ne mogu da uzmem, pa vi imate dete i treba vama”.

„E, ja silazim na sledećoj, a gde vi silazite?”

“U Žarkovu, kod Maxija”.

Ustao je i nasmejao se „Moj brat kaže da u Žarkovu žive seljaci, ali to je glupost je l da, doviđenja i hvala vam za čokoladno mleko, ljubite Lazara”.

“Hoću, hvala, i molim te budi dobar kao što jesi”.

Klimnuo je glavom i izleteo iz busa pravo na kantu na stanici u koju je zakucao tetra pak i otrčao u mrak… JE*EM TI SVE.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *